Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Ramena i kolena političke moći

Postoji jedno mesto na firentinskoj Ulici Cavour, gde se u nju zabija ivica renesansne palate i prekida joj trasu. Ulica se brzo posle toga oporavi i nastavi dalje ravninom, ali nasilje agresivnog kamenog bloka ostaje upisano u njenoj memoriji. Zašto Firentinci u skoro 600 godina od kad postoji spomenuti arhitektonski huligan, nisu poravnali tu ivicu? Uglavnom zato jer je to konkretno ulično nasilje bilo planirano i prihvaćeno. Vlasnik kuće je hteo da demonstrira političku moć i u to ime koristio simbolički vokabular arhitekture. Izlomljena stranica knjige je dokaz nereda, dok je izlomljena ulica naprotiv svedočanstvo reda i poretka. U kom kodnom sistemu se danas predstavlja moć?

Mogući su i drugi odgovori, da je palata kulturno dobro pod zaštitom države. Ali bez obzira koliko tačno, takvo objašnjenje nema neku posebnu, najmanje od svega ekskluzivnu težinu. U toskanskim gradovima je sve pod zaštitom države.

Ako vam u Toskani uđe kamenčić u cipelu, nemojte ga vaditi dok oko sebe slutite prisutnost nekog službenog lica. Lako moguće da vam je u cipelu upala dekoracija s gradske palate Pacija, Albicija ili Bardija. Može biti i da se radi o cementarijumu koji se kruni s crkvene fasade San Lorenza, nezavršene i danas, jer su radnici skočili na ručak 1465. u podne i još se nisu vratili uprkos protestima i intervencijama.

Upozorenje u toskanskim gradovima ne glasi „pazite kruni se fasada“. Tako bi bilo kad bi se mislilo na ljude. Naprotiv, upozorenja se upućuju zgradama, dekoru, nastrešnicama i vencima „pazite, prolaze ljudi“. Uglavnom turisti. Domaći hodaju sredinom ulice u relativno miroljubivoj kohabitaciji s vozačima.

Privatna arhiva

I nisu pod zaštitom samo urbanistički neupitne građevine, već i takve kao što je dotični arhitektonski agresivac.

Da, istina je, italijanski zakoni u takvim slučajevima štite i silovatelje u svakom pogledu nevinih ulica. Pod uslovom da su nasleđeni od starine i da su elokventni u odbrani svoje pozicije. Da znaju da objasne zašto su i s kojim pravom iskočili iz regularnog fasadnog niza i postali arhitektura gole moći.

Doktori politike grade palatu

Palatu je naručio Cosimo Medici, zvan il Vecchio, "Stari". Kao most u blizini, samo mlađi. Kao partizan Tito, samo stariji.

Cosimo je tog trenutka bio u osetljvom položaju. Upravo se vratio iz dvogodišnejg egzila u koji su ga oterali Firentinci jer je bio lav gladan moći. Državnik, trgovac, bankar, sve. Vratio se pobedonosno, ali i najveće pobede se istanje ako se ne ispletu u kamenu.

Stari je zato odlučio da gradi kuću, i to kakvu. Jednu je već imao, dalje ka severu niz Via Larga, kako se tada zvala današnja Ulica Cavour. Ali, stajala je daleko od katedrale. I drugo, da i samo uzme neku bliže katedrali, opet ima kuću u nizu. Istina velelepnu, ali u simboličkom rečniku arhitekture opet ništa više od kuće u nizu.

Zamislio je zgradu pored koje niko neće moći da prođe u ravnoj liniji. Svi će morati da skrenu, zaobiđu i sete se Cosima i familije, tih doktora moći, vlasti, lepote na ovom, i neograničenog kredita na onom svetu.

Cosimov arhitekt Michelozzo je počeo da gradi 1444. na novom mestu Via Large/Široke ulice. Gazda nije hteo nikakve nadogradnje, spajanja i adaptacije, što ide kontra lokalnih tradicija, gde se ništa ne baca i ne ruši bez traga, samo se obriše prašina, zakuca izvučena cigla i diže novi sprat.

Cosimo je kupovao kako se pojavila prilika, kuću po kućicu, plac po plac, zaokružio dobar komad zemlje u centru i onda rekao Michelozzu da sve to sruši, počisti, i napravi jedan objekat.

Barem se misli da je to bio Michelozzo koji je gradio palatu Medici, tu koja je danas poznata kao Medici-Riccardi, sa dodanim imenom novih vlasnika dvesta godina kasnije.

Michelozzo je krenuo od proporcija, volumina i ritma, od paralela i perspektive. Početak Renesanse ima jedan momenat koji odzvoni, ima klatno koje otkuca i kaže, sad je Renesansa. To je 1426, koji mesec gore ili dole, kad je Masaccio slikao fresku Svetog Trojstva u firentinskoj bazilici Santa Maria Novella.

Ali, sve rečeno o buđenju i novom dobu je tog momenta, kad je Michelozzo osvojio tender da za Cosima Starog diže palatu moći, važilo samo za Firencu. Svi drugi u Evropi, čitav sever, susedi s juga, svi su i dalje spavali dubokim gotičkim snom punim pozlate. Neki i gore, jer su ih mučile noćne more, iz kojih nisam sigurna da su se ikad probudili. Srbi, na primer, koji su pod Osmanima izgubili državu i postali raja bez papira i njige, silom izgurani iz dalje istorije umetničkih stilova. Presekla ih zla vremena. I Konstantinopolj će pasti pre nego što Michelozzo preda gotov objekat. Ode carsko zlato u džamije.

Nije bilo Renesanse dovoljno za svakoga.

Poanta je, ako se zanemari ona očita i tužna, da su i Cosimo Stari i njegov graditelj govorili jedan potpuno novi jezik političke moći i kodirane arhitekture, koji još nije bio razumljiv van same Firence.

Budući da je arhitekt već vladao renesansnim aparatom proporcija, mogao je da izvuče čitav fasadni front dublje u samu ulicu, čime bi opet postigao pravilnost u nepravilnosti. Ali ne, gazda je rekao izvuci samo jedan ćošak. Samo koleno i rame jednog ćoška, ostalo neka se postepeno vraća na regularnu uličnu liniju, pa kad stigne.

Pošalji kralja po zlato, tamjan i smirnu

Da je izvlačenje jugoistočne ivice nove građevine bilo samo pitanje pogleda i percepcije, tu bi se stalo. Ali nije. Cosimo Stari je sledio jedan kompleksniji cilj. Njega je zanimao performativni, ceremonijalni i pozorišni efekat nepravilno pozicionisane fasade. Postigao ga je kroz specifičnu medičijevsku religiju – praznik Tri kralja, po Gregorijanskom kalendaru 6. januara.

Tada su Medici kao doktori politike i moći organizovali procesiju Sveta tri kralja, koja bi vodila od Baptisterijuma, pa kroz Široku ulicu, sve dok ne uroni u trg ispred dominikanskog kompleksa Svetog Marka. "Kraljevi" i njihova svita bi bili obučeni u kostime, onako kako se verovalo da su se kraljevi, mudraci i filosofi oblačili u Vitlejemu godine nulte, kad je u njemu rođen Isus Nazarećanin. Ili da su mogli da se oblače tako kad bi posedovali brokatne i svilene štofove firentinskih manufaktura.

Izvučeni ugao medičijevske palate video bi se izdaleka. I više, bio bi prvo što se gura u vidno polje, taj huligan od pietre forte, lokalne žute stene, dok napušta urbani poredak i ramenom se zabija u ulicu. Svi bi videli, čitava povorka, kraljevi, svita, dobošari i mahači zastavama, kostimirani Josif i Marija sa bebom, pastiri, magarac i vočić.

Kad bi kraljevi i ostali stigli do palate Medičijevih, skrenuli bi kratko s kursa i uvažili činjenicu da tu stanuje moć. Barem jednom godišnje, čitav grad bi se spotakao na isturenom ćošku koji je Cosimo Stari gurnuo u uličnu osu.

Vlast leži kod onih koji presecaju ose, vertikale i linije, koji kidaju panorame i zatvaraju belle vistae.

Da je tada bilo društvenih mreža, kladim se da bi bilo komentara tipa, ovaj konkretni uzet sa Instagram-adrese jedne od blokadnih kvazi-studentskih grupa, "krdo sendvičara prolazi na poklonjenje Hulji".

Ili, s obzirom da su Cosimo, kasnije sinovi i unuci, posedovali stvarnu političku vlast, da li bi razjurili one koji im ometaju kraljevsku povorku? Bi li se našao neki hroničar da napiše, ovde citat iz realnog vremena, reporter N1 u javljanju od 15. avgusta dok izgovara: "Praktično su se građani, da tako kažem, razbežali".

Skoro bih se zaklela da sam istu takvu rečenicu tutto completto čula od Zorana Radmilovića kad je bio Kralj Ibi.

Tempera, jajare i jaja

Kolena, ramena i laktovi medičijevskih građevina funkcionišu danas na oba nivoa, kao kulturno nasleđe i politički kod.

Nisu sve reprezentacije moći tako glasne. Meni lično je, na primer u sijenskoj pinakoteci skočila u ruku čestica tempere sa slike Svetog Franje. Quatrocento, tempera na drvetu, lokalni autor, van Siene nepoznat, Pietro zvan Orioli po tati koji je popravljao satove. Časovničar-orologio, tu je veza.

Mrvica nije baš skočila meni na ruku, ali blizu, na konzolu. Na ram, osim što su ramovi tada imali formu hramova s pedimentima, tornjićima i fijalama, pa bi nosač slike kao sedeo na konzoli.

Počelo je neupadljivo. Priđem da vidim u koju ikonografiju je dete sijenskog časovničara upakovalo Franju Asiškog. Razgovara li sa pticama, prima li stigmate, baca li sa sebe očevu odeću kao znak da prekida sa ovim svetom? Odeću tate-oca, ne Boga-Oca. Kad odjednom, zapucao nosač slike kao parket kad se suši i na konzolu ispalio komadić tempere veličine jedne desetine zrna pirinča patuljastog tipa.

Samo jedna mrvica, jedva vidljiva. Daleko od hipotetičke situacije gde bi se reklo "praktično su se zrna tempere, da tako kažem, razbežala".

Dilema je bila, da li je to što se dogodilo stvar za restauratera ili primer komunikacije preko vekova? U prostoriji, ne samo u toj, nego i u okolnim nije bilo nikoga, što je olakšalo odluku.

Uostalom, šta je tempera drugo nego košara jaja razbijenih pre šesto godina.