Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Čivava na nozi

Zaista sam hteo da se bavim temom nesrećnog novinarstva, onim u šta se pretvorilo, a onda sam uzeo vikend izdanje "Danasa", i shvatio da nema tu šta da se kaže. 

Zato što je ono svedeno na meru sitnih autora, i ne služi ničemu sem intelektualnom onanisanju na teme koje se tim jadnim misliocima čine seksi. 

I onda imaš novine, dimenzija čivave, iz kojih iskače patuljasti Kišjuhas, hvata se za čitaočevu (tvoju), nogu, i krene da se trlja, i dahće: "Revolucija, revolucija, Ah, Oh!", dok ga ti istim tim novinama mlatiš po majušnoj njušci, otresaš ga i vičeš: "Šu!" i "Marš". 

Hoću da kažem da je to "Šu!" i "Marš!", publika rekla novinarstvu, zato što je novinarstvo pokušalo da je siluje, ravno u glavu.   

Ubeđeni u svoju vanrednu intelektualnu potentnost, razni Kišjuhasi, iz dana u dan, prskaju po nama svoje jalovo seme, nadajući se da će iz tog čina nastati nove čivave, i da će Srbiju zapljusnuti jedan te isti lavež, prazan, ali jednoglasan. 

I više nikoga ne zanima, a medije najmanje, da li neko lupeta, da li postoji bilo kakav smisao u tome što piše, da li je relevantan, već je samo važno da ponavlja iste reči i iste radnje, trljajući se o naše noge. 

Ako nekome nije jasno o čemu pričam, neka pogleda poslednji Kišjuhasov tekst koji se zove "Dani Bastilje", u kojem ovaj, po ko zna koji put, pokušava da doživi orgazam na reč "revolucija". 

I sva tragedija je u tome što on, nedorastao do puške, sve nas doživljava manjim od sebe, pa zamišlja da maše, tom "revolucijom", kao koskom, iznad naših glava, očekujući da ćemo mi da šenimo, skačemo, propinjemo se i lajemo, u pokušajima da dohvatimo i nju, i njegov neverovatni nivo. "Popni se do mene", viče nam on, iz podruma. 

Šta je tu odvratnije, sam pokušaj intelektualnog silovanja, ili to što ga čini mlitavko koji veruje da je Džon Holms srpske misli - ne znam, ali znam da svaka njegova rečenica, ali bukvalno, predstavlja uvredu elementarne inteligencije, a istovremeno i, nažalost, nivo na kojem je ovde žurnalizam. 

Zasenjivanje prostotom, bezgranično. Pa Kišjuhas mirno piše kako su "pre 236 godina, građani Pariza ustali, sažvakali baget do pola, i uzeli istoriju u svoje ruke". 

Leba ti. I ja sada treba da se oduševim, bez obzira na tu sitnicu koja kaže da baget, u vreme Francuske revolucije, nije postojao.  

Doneo ga, duguljasti hleb, sredinom sledećeg veka, jedan Austrijanac u Pariz, a samo ima "baget" ušlo u upotrebu tek između dva svetska rata. 

Sitan detalj, ali govori o slobodi koju čivave sebi daju, dok nas ubeđuju u svoju veličinu, u to da treba da budemo oduševljeni što se trljaju o nas. 

Mi nismo tu da bi nešto sami znali, oni znaju sve, pa će da nam objasne. 

Kišjuhas, na primer, da je sasvim prirodno da se "osvrnemo na euforične trijumfe sankilota na pariskim ulicama, i da (zato) očajavamo nad našim relativnim neuspehom da probijemo politički status quo."  

Stvarno? Da se "osvrnemo" na "euforične trijumfe sankilota"? Na septembarski masakr 1792. koji su izveli "sankiloti" (što ne znači, kao kod Kišjuhasa "bez gaća", nego "bez kratkih pantalona", a kratke pantalone, trofrtaljke, su bile odeća bogataša, dok su dugačke nosili pripadnici nižih klasa).  

Nekih 11000 ljudi su sankiloti tada pobili po zatvorima, bez suđenja, samo na osnovu Marine i Dantonove ideje da ima mnogo sumnjivaca u revoluciju (to je pretočeno u čuveni Zakon o sumnjivcima), i da se te pošasti na vreme treba rešiti. 

Pošto se to u Srbiji nije desilo, i sumnjivci u revoluciju preživeli, za Kišjuhasa je sasvim prirodno da "očajavamo" zbog "relativnog neuspeha" da "probijemo (valjda pobijemo), politički status quo"!? 

Kakva krvava i vlažna želja onoga ko revoluciju doživljava kao sočnu šniclu, koju istovremeno može da jede i napastvuje, zadovoljivši, tako, sve svoje porive, animalne i intelektualne. 

Ništa mi danas ne bismo imali, tvrdi Kušjuhas, bez revolucije, tresući se uz našu nogu. 

Pa onda, da sve bude još gore, počne da nabraja, čitav niz budalaština i gluposti: 

1. Revolucija je produžila životni vek Francuza - "životni vek je 1820. godine bio 40 procenata duži, nego u vreme pada Bastilje". 

Budi bog s nama. Prvo, jeste životni vek, u to vreme, porastao sa 30 na 37 godina, što nije 40 odsto, ali jeste veliki procenat, no nikakve veze sve to nije imalo sa revolucijom, nego sa vakcinom protiv velikih boginja. 

Pri tom, nju nije izmislila revolucija, nego jedan engleski doktor, a u Francuskoj je praksu vakcinisanja uveo Napoleon, a ne Robespjer. 

2. "A porasla je i stopa nataliteta (zbog revolucije) - jer ljudi su radosno i slobodno stupali u seksualne odnošaje, kao nikada ranije". 

Majke ti? Pre revolucije svet se seksao tužno i neslobodno? Gde to?  

Da ne pričamo da je tvrdnja o porastu nataliteta laž, jer se dogodilo upravo suprotno. Značajno je opao, po vrlo zvaničnim podacima, mogu se lako pronaći na internetu. Razlog - ogroman broj izgubljenih muških glava tokom revolucije i Napoleonovih ratova. Što bi rekli, nije imao ko da j...e, ni radosno, ni tužno. 

3. Revolucija "uvela narodne porote". 

Budalaština. Uvela je revolucionarni sud, u kojem jeste, po ugledu na englesku praksu, postojala porota, ali nije bila narodna, nego su je činili provereni politički aktivisti.  

4. Revolucija "stvorila modernu građansku vojsku". 

Opet netačno, moderne vojske, najpre u Engleskoj i Holandiji, stvorila tehnologija. Nove puške, koje je mogao da koristi svako, uslovile su povećan broj vojnika, jer ih je bilo veoma lako obučiti i još lakše potrošiti.   

I tako dalje, i tako dalje. Gomila besmislica koje bi trebalo da, kod svakog od nas, izazovu strahopoštovanje i divljenje autorovom intelektualnom erekcijom. 

Ne vredi, pošto je efekat sasvim suprotan, i čovek se najpre iskida od smeha, gledajući tu mlitavost koja uzbuđeno dahće i maše, a onda počne da dotičnog mlati novinama i viče: "Šu!" i Marš!" 

Na kraju, iste te novina baci, a televiziju, sa koje takođe dahću, ubeđeni da će "brutalna policija" upravo da "gazi građane" - ugasi. 

Svestan da je novinarstvo palo, baš zato što je poverovalo da se diglo. 

Ta deluzija, o sopstvenoj važnosti, o mesijanskoj ulozi, a nadasve o enormnoj pameti i veličini, dovela je do kišjuhizacije čitave profesije, njenog smanjenja na dimenzije čivave, i do toga da je ljudi doživljavaju kao minijaturnog, a dosadnog silovatelja koji im se okačio o nogu. I trese li trese, verujući da je žrtvi sve to baš fino i ugodno, koliko i njemu. 

A nije. Zato "Šu!" i "Marš!". Silujte se međusobno, maleni Kišjuhasi, ostavite nas na miru.