Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Lisabonska priča

U Lisabon sam prvi put išao službeno, na godišnju konferenciju Evropske federacije novinara. Bio je maj mesec i tih godina još uvek nije bilo direktnih letova sa Surčina do Portugalije. Leteo sam preko Pariza, nekim ranojutarnjim letom sa relativno dugačkom pauzom na “De Golu”. Prethodne noći praktično nisam ni spavao. U drugom delu putovanja, na letu Pariz – Lisabon, sve vreme sam zamišljao veliki, visoki, udobni hotelski krevet na kojem ću da odspavam sat-dva-tri pre nego se prepustim ulicama grada koji sam dugo želeo da vidim. Kako to često biva sa aerodromima primorskih gradova, sam centar je dosta blizu u odnosu na vazdušno pristanište, a i taksi nije skup, pamtim da sam vožnju platio manje nego nekoliko sati ranije onu od centra Beograda do Surčina. Na hotelskoj recepciji, službenici dajem pasoš, a ona mi kaže da me pronašla na listi učesnilka konferencije, ali da me nema među onima za koje je rezervisan smeštaj. Računam da je neka zabuna, pa kažem, dobro, dajte mi sobu, planirajući da ću naknadno da intervenišem kod nadležnih da se postaraju oko plaćanja. Nema soba, gospodine, puni smo sto posto, kaže mi recepcionerka slegajući ramenima, a ja umoran i besan telefoniram takozvanim nadležnima i možda i malo agresivnije nego što je bilo nužno urgiram da mi se nađe soba u nekom hotelu, a u blizini ovoga u kojem se održava konferencija, i to što pre. S druge strane (nepostojeće) žice me uveravaju da će sve brzo da reše, a ja privremeno ostavljam prtljag u prostoriji predviđenoj za to i izlazim u grad. Nije prošlo ni petnaest minuta, a zaboravio sam da sam bio ljut i besan. Grad je toliko čaroban, mislio sam, i tolika je privilegija biti ovde, da vredi, ako ne bude drugih opcija, spavati na klupi u parku kao u poslovičnim jugoslovenskim retro fantazijama.

Preksinoć, nakon onog nesrećnog košarkaškog poraza od Turske, skrolujem info-portale i nailazim na vest o tragičnoj nesreći u Lisabonu: Najmanje 16 ljudi poginulo je kada je žičara u Lisabonu iskočila iz šina i od udarca u obližnju zgradu potpuno je smrskana. Žičara Glorija je jedna od najznačajnijih turističkih atrakcija portugalskog glavnog grada. U nesreći je povređeno još 20 ljudi je povređeno, od kojih su neki kritično, saopštile su lokalne vlasti. Na licu mesta poginulo je 15 ljudi, a tokom jutra je rečeno da je u bolnici preminula još jedna osoba. Međutim, portugalski premijer Luis Montenegro potom je novinarima rekao da može da potvrdi da je 16 ljudi pogiunulo, a da je petoro u kritičnom stanju u bolnicama Nesreća se dogodila oko 18:05 u sredu, 3. septembra, u blizini lisabonske Avenije da Liberdad, prema saopštenju lokalnih vlasti. U spasavanju je učestvovalo više od 60 pripadnika hitnih službi i 22 vozila. Zvaničnici kažu da je prerano utvrditi šta je uzrok nesreće. Međutim, portugalski list Observador je izvestio da se sajla otkinula duž železničke trase, što je dovelo do gubitka kontrole i udara u obližnju zgradu. Na fotografijama i snimcima vidi se prevrnut i potpun smrskan žuti vagon. Vide se i ljudi koji beže niz strmu ulicu dok kulja dim”. 

I o čemu može da misli normalan čovek koji dobro zna to mesto gde se nesreća dogodila? Oseća sućut, naravno, ali i zna da je Lisabon jedna od najvećih turističkih atrakcija na svetu, a da je ova žičara magnet za turiste. Tu se zaista mogao naći svako. I ako si živeo u Srbii poslednjih deset meseci, ne možeš da bežiš od velikih sličnosti sa prvonovembarskom novosadskom tragedijom od prošle godine. I što je najgore, čovek je toliko ogrezao u cinizmu da ne može ni sućut da oseća bez bojazni od zloupotrebe ovakve tragične vesti.

I, naravno, očekujem najpre neki spin tabloida bliskih vlasti, slično nakon požara u diskoteci u Makedoniji, tipa: samo u Srbiji se za nesreće kakve se dešavaju svuda u svetu optiužuje vlast i tragedije se koristi za pokušaj nelegalnog obaranja legalno izabranih narodnih predstavnika. Onaj most u Italiji bio je nekoliko godina ranije, pa je analogija “šepala”, a ovo sada je kao nacrtano za paralelu: od broja žrtava do činjenice da se radi o nekoj vrsti javnosaobraćajne infrastrukture. Potcenio sam, međutim, sklonost (pro)aktivnoj odbrani bizarne ekipice opozicionih influensera koji su odlučili da se bave rabotom koju je u ponešto drukčijem i elaboriranijem kontekstu Frenk Herbert prozvao “Missionaria Protectiva”. Oni, naime, unapred pobijaju još uvek neartikulisane analogije iz suprotnog tabora pa jedan, eto, piše: Nije predsednik Portugalije izjavio kako žičara nije renovirana dok drugi likuje: poređenje s Novim Sadom je moguće samo ako je nepobitmo dokazano da je i u Lisabonu pronevereno toliko i toliko desetina i stotina miliona evra. Nepobitna dokazanost je valjda aksiom u koji treba da se veruje u pitagorejskom “ipse dixit” registru.

Legitimno je biti nezadovoljan bilo kojom vlašću, naročito ako se vlast ne menja već dvocifren broj godina. Legitimno je protestovati, legitimno je tražiti vanredne izbore. Ništa od toga ne zahteva neki veliki izgovor. Kako vreme prolazi, međutim, poruke tipa “Svi smo pod nadstrešnicom”, a korištene u svrhu ogoljene dnevne politike, gube vezu sa solidarnošću sa žrtvama. Tragedija ovog društva je i u tome što ga više ni tragedije ne ujedinjuju. Ostalo je jedva pedesetak dana do prve godišnjice rušenja nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici čija je posledica šesnaest izgubljenih ljudskih života. I pijetet spram mrtvih i empatija sa živima trebali bi da teže ka jedinstvu, a ne ka podelama.