Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Žudnja za Nepalom

Definitivno ulazimo u novu eru. Posle serije „obojenih revolucija“, što je pojam koji nije svojstven, kako to mnogi žele, samo državama bivšeg Sovjetskog Saveza, nego je mnogo širi, dogodila se i prva svetska „internet revolucija“. 

Možda je paradoksalno što se prva svetska revolucija koja se vezuje za visoke tehnologije desila u jednoj od najnerazvijenijih država, ali najmanje tri faktora ovaj fenomen čine vrlo logičnim. 

Prvi je da je medijalna starost u Nepalu 25 godina (uz nezaposlenost među mladima od čak 20 posto). 

Drugi je da demonstracije predvode „zumeri“, pripadnici generacije „zed“ rođeni između kraja 1990-ih i početka 2010-ih kojima je internet neizostavan deo života, a društvene mreže ne samo sredstvo komunikacije i zabave nego i izvor zarade.  

Treći je što je direktan povod za proteste upravo odluka vlasti da ukinu društvene mreže. 

Nepalska vlada usvojila je pre dve godine uredbu koja je nalagala svim mrežama da se registruju u Ministarstvu za komunikacije i informacione tehnologije. Pošto je Vrhovni sud 28. avgusta potvrdio zakonitost ove odluke, vlada je dala kompanijama rok od sedam dana da ispune obavezu. 

Kako se nijedna veća kompanija, uključujući „Metu“, „Alfabet“, „Iks“, „Redit“ i „Linkdin“, nije povinovala ovoj uredbi do srede, 3. septembra, blokirano je ukupno 26 platformi. „Tiktok“, „vajber“ i nekoliko drugih platformi su se registrovale, a „telegram“ i „global dajeri“ još čekaju zvaničnu potvrdu. 

Ukidanje društvenih mreža bilo je prvi povod za demonstracije. Međutim, kada su vlasti u roku od 24 časa povukle odluku i omogućile rad internet platformama, zahtev demonstranata se promenio i fokus se sa interneta prebacio na večiti povod za demonstracije i nemire uperene protiv vlasti koje nisu baš omiljene u određenim centrima moći.  

Demonstranti sada traže nemoguće – iskorenjivanje korupcije. Zašto kažem nemoguće? Zato što je korupcija, nažalost, prisutna i u najrazvijenijim i u najdemokratskijim sistemima poput Evropske unije i SAD. 

Da ne navodim sad primere, ali imajte na umu da korupcije ima i u Evropskom parlamentu u koji naši opozicionari idu da se žale na – korupciju. 

Jedina suštinska razlika između korupcije u zemljama razvijene privrede i demokratije i onim manje razvijenim je ta što je u ovim prvim uglavnom ograničena na najviše nivoe vlasti i poslovnog sveta, a u ovim drugim seže i do nižih slojeva. 

Mora se primetiti i da i ovi neredi u Nepalu imaju svoj geopolitički kontekst. Nepal je država bez izlaza na more okružena Kinom i Indijom. Samo pre nedelju dana Peking i Nju Delhi odlučno su krenuli putem rešavanja međusobnih sporova i produbljivanja saradnje. Jedno od polja saradnje je i izgradnja transhimalajske železnice koja će preko Nepala povezati Kinu sa Indijom (opet ti Kinezi prave železnicu!). 

I onda izbijaju nasilni neredi prvo zbog, podsetimo, ukidanja internet platformi što po ispunjavanju zahteva demonstranata prerastaju u demonstracije zbog korupcije. 

Pošto ustupak demonstrantima nije doveo do prekida demonstracija, prvi instinkt nepalskih vlasti bio je (kao što obično i biva, pogledajte dešavanja u Francuskoj) policijska represija.  

Upotrebljena je sila i ubijeno je dvadesetak demonstranata, a stotine ranjeno. Ali to je samo radikalizovalo pokret i povećalo broj zahteva. Takođe, to je dovelo i do napada na državne institucije. Između ostalog, zapaljeno je sedište vlade, a spaljena je i rezidencija premijera sa sve njegovom ženom. 

Nas sve ovo i ne bi trebalo previše da zanima da ne postoje brojne sličnosti sa situacijom u kojoj živimo već deset meseci.  

Postoje i brojne razlike. Zapravo, Srbiju i Nepal uopšte ne bi trebalo porediti jer, kako je to mudro rekao Vuk Drašković, „don’t mix frogs and grandmothers“.  

Ilustracije radi, bruto društveni proizvod po glavi stanovnika po podacima Svetske banke u Srbiji iznosi 13.523 dolara, dok je u Nepalu skoro deset puta manji – 1.447 dolara.  

Takođe indeks ljudskog razvoja u Srbiji je 2023. bio 0,833, što je svrstava u najviši rang „vrlo visoko razvijenih zemalja“, dok je u Nepalu bio 0,6, što je na donjoj granici „srednje razvijenih zemalja“. Treba li da govorimo o razlikama u infrastrukturi? Obrazovanju? Zdravstvu? 

U ovom kontekstu, za nas je najzanimljivija razlika ta da srpska vlast dugo nije pribegavala nikakvoj policijskoj represiji. Naprotiv. Dugo je bila, moglo bi se reći, uzdržana. Posebno ako se u obzir uzmu EU standardi za postupanje sa agresivnim i pasivnoagresivnim demonstrantima. 

Međutim, veoma je zabrinjavajuće to što naši brojni blokaderi sa čežnjom gledaju ka Nepalu priželjkujući sličan scenario u Srbiji. 

Nepalske zastave počele su da se pojavljuju i na protestima kod nas, na profilnim slikama zagovornika „revolucije“ u Srbiji, a mnogi na društvenim mrežama pozivaju da se i kod nas krene „nepalskim putem“. 

Kao da nije dovoljno da neki bolesni umovi (ne mogu drugačije da opišem one koji žele ubijanje na srpskim ulicama, spaljivanje institucija i, u krajnjoj liniji ljudi, pa makar to bile i žene premijera), priželjkuju ovako nešto, tome se, diskretno doduše, pridružuju i neki mediji. 

Kako drugačije objasniti činjenicu da je agenciji Beta baš sada palo na pamet da Nemanju Nenadića iz Transparentnosti Srbija pita o korupciji u Nepalu i u Srbiji? Da nije baš sada objavljeno neko istraživanje? Ili je u pitanju pravljenje paralele na silu? S kojim ciljem? 

Elem, Nenadić za Betu (a ovu vest, naravno, prenose svi luksemburški i proluksemburški mediji) kaže da je prema poslednjim istraživanjima Transparensi internešenela indeks percepcije korupcije u Nepalu 34, a u Srbiji 35, ističući da ih deli samo jedan indeksni poen. 

Da stvar bude još gora, odnosno da se pokaže da narod Srbije ima još više razloga da spali suprugu svog premijera (ili predsednika?) od naroda Nepala, ukazuje se da se Nepal prethodnih godina po ovom „indeksu“ popravljao, a Srbija kvarila. 

Iako se, kao što mu i samo ime kaže, ovaj indeks zasniva na percepciji, pokušava mu se dati neko „naučno“ utemeljenje, pa se objašnjava da se do njega dolazi na osnovu 14 izvora informacija i istraživanja. Ali i ona su zasnovana na – percepciji. A percepcija je krajnje subjektivna i apstraktna stvar jer – lepota je u oku posmatrača. 

Dakle, ako je narod Nepala, u kojem se percepcija korupcije iz godine u godinu smanjuje, ovako ustao protiv svojih vlasti i spreman je da ih pali, šta bi narod Srbije, u kojoj je percepcija sve negativnija i negativnija, trebalo da uradi? 

Nije, kao što smo videli, paradoksalno da se prva „internet revolucija“ odigrala upravo u Nepalu. Paradoksalno je to da su naši disidenti kojima se vrat ukočio od stalnog okretanja na Zapad, ka onome što smatraju „normalnim svetom“, konačno sa nekom simpatijom pogledali i ka nekoj zemlji Trećeg sveta kojih se obično gade. 

Poseban problem predstavlja i za duboko žaljenje je to što su tako nešto u stanju da urade ne zbog ljubavi prema egzotičnoj kulturi i tradiciji nego zbog mržnje prema Aleksandru Vučiću.