Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Nedokučiva ambicija u ponoru samoljublja

Ima sukoba koji su neizbežni. Istorija je puna tih primera. Jedan od čuvenijih je onaj između sultana Bajazita i tatarskog emira Tamerlana.

I dogodio se u trenutku kada je Bajazit bio u naletu. Posle Kosovske bitke pobeđivao je na sve strane, uzeo gotovo celu obalu Male Azije, pobedio krstaše kod Nikopolja, osvajao po Anadoliji, stigao do samog Konstantinopolja.

Onda mu je, u jeku svega toga, stiglo pismo glavnog gazde tih vremena. Timur Lenk, koji je kod nas poznat pod imenom Tamerlan, čovek koji je osvojio pola sveta, i upravo stigao do Anadolije, poslao je Bajazitu emisare, sa vrlo jasnom porukom:

"Budite zadovoljni onim što vam je Allah dao i onim što ste oteli od nevernika, ali odmah se odreknite onih pokrajina koje ste ukrali od drugih vladara, da bi vam Allah bio milostiv. Ako ne, onda ću ja biti osvetnik uz Allahovu pomoć.“

Ubeđen u svoju moć, Bajazit je proglasio Tamerlana nenadležnim, i vratio mu nazad emisare kojima je, prethodno, obrijao brade, što je bila uvreda par exellence u ta vremena.

Tamerlan je i pored toga insistirao na dogovoru, ali nije hteo da propusti ni da pokaže svoju snagu, pa je poslao još jedno pismo, čiji deo je antologijski:

"Pošto je brod vaše nedokučive ambicije doživeo brodolom u ponoru samoljublja“, upozorio je, „bilo bi mudro da spustite jedra svoje nepromišljenosti i bacite sidro pokajanja u luci iskrenosti, koja je takođe i luka sigurnosti; da ne biste, zbog bure naše osvete, propali u moru kazne koju zaslužujete.“

Bajazit je na to odgovorio nešto u stilu - nemoj da dođem tamo, goniću te do Tabriza i Sultanije, a onda je dodao i da je Tamerlan krvolok, razbojnik, da je prekršio sve što je sveto, paktove i obaveze, te da mu je "oko okrenuto od dobra ka zlu". Na kraju ga je i otvoreno izazvao, i opomenuo da će mu "žene biti osuđene na trostruki razvod", ako se ne pojavi na bojnom polju. Falilo je samo ono "kukavice", pa da izgleda skroz kao ovo danas.

Tamerlan je, da skratimo, šturo odgovorio: "Osmanov sin je lud" (Osman - osnivač osmanlijske dinastije), pa je podigao vojsku, sve sa slonovima, i katapultima i krenuo ka Angori (danas Ankara).

Bitka, kratka i efikasna, počela je, i završila se, 28. jula 1402. godine, teškim Bajazitovim porazom. Da sve bude još gore, on do kraja nije verovao da je to moguće, odbio je da se povuče, bio ranjen u oko, pao sa konja, i završio u Tamerlanovom zarobljeništvu.

Tamo je i umro, posle više meseci koje je proveo u kavezu, mučen i ponižavan.

Iz ove priče svako može da izvuče paralele koje hoće, ali nas zanima samo jedna, ona o sukobima koji su neizbežni i koji ne mogu da se završe razgovorima, ili primirjem, kompromisom, nego samo apsolutnom pobedom, ili istim takvim porazom.

Takav sukob jeste i naša realnost, koju više ne možemo da izbegnemo.

Previše je napumpano, mora da pukne. I čovek koji, kod nas, jeste glavni gazda ovih vremena, bez obzira na uporne pozive na dijalog koje ponavlja, nema više gde, osim da one koji su ga izazvali, teško porazi.

Oni su stvorili čitav jedan paralelni svet, ubeđeni su da taj svet postoji, da je nadmoćan, da pobeđuju, svakog dana, da će Jovo Bakić biti ministar policije, da je Vučić gotov, da ga čekaju zatvor i lustracija, da on može samo da proba da beži.

I niko više ne može da ih ubedi da nije bilo zvučnog topa, ili CN gasa, da policija nije bila brutalna, da svi izbori do sada nisu pokradeni, da vlast ne podržavaju samo niže vrste, stare, nepismene, bedne, da njegovo vreme nije gore od devedestih.

Zaljubljeni su u sopstvenu deluziju o tome da su sila, veruju da imaju prava da tu silu primene, i da sve što su radili, što i dalje rade, jeste samo pravedna kazna, koju druga strana zaslužuje.

Hoće da je sprovedu, do kraja, i ne razmišljaju o tome da se povuku.

Neće razgovore sa nenadležnim, nikakav dijalog, nikakav drugi ishod osim pobede, začinjene masakrom omraznutih protivnika.

Hoće izbore, ali uz jasnu napomenu da će ih priznati samo ako oni pobede, hoće da dobiju sve, i da ništa ne prepuste ovima čije je "oko okrenuto ka zlu".

Najmanje od svega ih interesuju činjenice, rezultati istraživanja, ili to što, poslednjih nekoliko nedelja, broj onih koji vikendom šetaju na drugoj strani, daleko prevazilazi njihov trenutni broj.

Toliki put su prešli, toliko pobeda izvojevali, pravili ogromne skupove, kažnjavali sve jeretike i neutralce, prošpartali Evropu, skupljali lajkove i osmehe, bili proglašeni za svece, stvorili paralelni univerzum, i nazad više ne mogu.

Deluzija, koja je, od ispraznog performansa i sadističkih akcija kažnjavanja, stvorila njihovu napumpanu realnost, dovela ih je do samog kraja. Do neizbežnog sukoba, u kojem će protivnik biti primoran da ih zgazi.

Što bi rekao Tamerlan, kada na vreme ne spustiš "jedra svoje nepromišljenosti" i ne baciš "sidro u luci iskrenosti, koja je, takođe, i luka sigurnosti", čeka te bura u kojoj će brod "tvoje nedokučive ambicije" završiti u "ponoru samoljublja".

I desiće ti se sve ono što si želeo drugome. Ludi Osmanov sine.