"Niko nije imao ni najmanju predstavu o čemu je knjiga": Zašto je "Veliki Getsbi" najneshvaćeniji roman na svetu
Komentari
18/09/2025
-18:48
"Veliki Getsbi" je sinonim za žurke, sjaj i glamur – ali to je samo jedno od mnogih pogrešnih shvatanja o knjizi koja su započela još prilikom njenog objavljivanja, u aprilu 1925. godine.
Malo koji likovi u književnosti, a i u stvarnom životu, utelovljuju jednu epohu tako istrajno kao što Džej Getsbi predstavlja doba džeza. Gotovo vek nakon što je stvoren, tragični romantik F. Skota Ficdžeralda postao je skraćenica za dekadentne flaperke, fontane šampanjca i beskrajne žurke. Iščupan iz svog izvornog teksta i preobražen kroz popularnu kulturu, njegovo ime danas krasi sve – od stambenih kompleksa i voska za kosu do limitiranog parfema. Danas je moguće odmarati se na "Getsbi" sofi, odsedati u "Getsbi" hotelu, pa čak i pojesti "Getsbi" sendvič – u suštini ogromnu, prenaglašenu verziju sendviča sa pomfritom, piše BBC.
"On je i krijumčar alkohola, duboko upleten u kriminalne poslove, a uz to i zaluđeni progonitelj čija se ekstravagancija na kraju čini kao puki kič. Ako i simbolizuje mogućnosti američkog sna, Getsbi istovremeno prikazuje i njegove granice: ne zaboravimo da je njegova sudbina predodređena da bude jednako besmislena koliko i nasilna", piše BBC.
Nerazumevanje je deo priče o "Velikom Getsbiju" od samog početka. Nedugo nakon što je roman objavljen u aprilu 1925. godine, Ficdžerald se požalio svom prijatelju Edmundu Vilsonu, izjavivši: "Od svih kritika, čak i onih najoduševljenijih, nijedna nije imala ni najmanju predstavu o čemu je knjiga".
Književne kolege poput Edit Vorton su roman veoma cenile, ali, kako navodi kritičarka Morin Korigan u svojoj knjizi "So We Read On: How The Great Gatsby Came to Be and Why It Endures" (I tako čitamo dalje: Kako je Veliki Getsbi nastao i zašto i dalje traje), popularni kritičari su ga čitali kao krimić – i pritom ostali prilično ravnodušni.
Naslov u listu New York World glasio je: "Ficdžeraldova najnovija knjiga je promašaj". Roman je imao tek osrednju prodaju, a do trenutka piščeve smrti 1940. godine, primerci skromnog drugog izdanja već su odavno završili u rasprodaji kao neprodati višak.
Getsbijeva sreća počela je da se menja kada je izabran za promotivni poklon američkim vojnicima. Pred sam kraj Drugog svetskog rata, podeljeno je gotovo 155.000 primeraka u posebnom izdanju za Oružane snage, čime je roman preko noći dobio novu čitalačku publiku. Početkom 1950-ih, s procvatom američkog sna, roman je postao sve aktuelniji, a već tokom 1960-ih uvršten je u obaveznu školsku lektiru.
Povezane vesti
Od tada, postao je toliko snažan kulturni simbol da čak i oni koji ga nikada nisu pročitali imaju utisak da jesu — naravno, uz pomoć Holivuda. Bilo je to 1977. godine, svega nekoliko godina nakon što je Robert Redford tumačio naslovnu ulogu u filmskoj adaptaciji čiji je scenarista bio Frensis Ford Kopola, kada se prvi put u pisanoj formi pojavila reč "getsbijevski" (Gatsbyesque).
Pored podeljenih mišljenja koje je izazvao spektakularni film Baza Lurmana iz 2013. godine, knjiga je inspirisala strip romane, interaktivnu pozorišnu predstavu, kao i televizijski film iz 2000. godine sa Polom Radom, Tobijem Stivensom i Mirom Sorvino.
Nakon što je autorsko pravo na roman isteklo 2021. godine, omogućivši svima da ga slobodno prilagođavaju bez dozvole naslednika, "Getsbi industrija" je eksplodirala.
Ipak, drugi projekti možda ponude nova tumačenja teksta čija nam poznatost često onemogućava da uopšte primetimo njegovu dubinu i složenost. Na primer, novi roman Majkla Ferisa Smita, pod naslovom "Nick". Naslov se, naravno, odnosi na Nika Karaveja, naratora "Velikog Getsbija", koji ovde dobija svoju potpunu pozadinsku priču.
akg-images / akg-images / Profimedia
To je priča o mladiću sa američkog Srednjeg zapada koji odlazi u Evropu da se bori u Prvom svetskom ratu i vraća se duboko promenjen – podjednako zbog burne ljubavne afere u Parizu, koliko i zbog rovovskog ratovanja. Pre nego što stigne u Vest Eg na Long Ajlendu, ima vremena i za impulzivan boravak u mračnom podzemlju Nju Orleansa.
Nemoguć san?
Kao i mnogi drugi, Smit se prvi put susreo s romanom u srednjoj školi. "Uopšte ga nisam shvatio", kaže za BBC iz svog doma u Oksfordu, Misisipi.
"Delovali su mi kao gomila ljudi koji se žale na stvari na koje stvarno ne bi trebalo da se žale", kaže on.
Povezane vesti
Tek kada je knjigu ponovo uzeo u ruke krajem svojih dvadesetih, dok je živeo u inostranstvu, počeo je da razume njenu snagu. "To je bilo vrlo nestvarno čitalačko iskustvo. Izgledalo je kao da mi skoro svaka stranica govori nešto što nisam očekivao", priseća se.
Kada je naišao na scenu u kojoj Karavej iznenada shvata da mu je 30. rođendan, Smit je počeo da se pita ko je zapravo narator Getsbijeve priče.
"Delovalo mi je kao da je doživeo neku stvarnu traumu, zbog koje se toliko udaljio – čak i od samog sebe. Pala mi je na pamet misao da bi bilo stvarno zanimljivo ako bi neko ispričao Nikovu priču", kaže.
Povezane vesti
Godine 2014, već kao objavljivani autor u svojim četrdesetim, seo je da upravo to i uradi – ne rekavši ništa ni svom agentu, ni uredniku. Tek kada je deset meseci kasnije predao rukopis, saznao je da će, zbog zakona o autorskim pravima, morati da sačeka do 2021. godine kako bi mogao da ga objavi.
Smit ukazuje na jedan citat iz pera Ficdžeraldovog savremenika koji mu je, kako kaže, dao ključ za razumevanje Nika Karaveja.
"Ernest Hemingvej u [svojim memoarima] ‘Pokretni praznik’ kaže da nismo verovali nikome ko nije bio u ratu, i meni je to delovalo kao prirodna početna tačka za Nika", kaže.
Smit zamišlja Karaveja kako se, boreći se s PTSP-om i ratnim šokom, vraća kući u zemlju koju više ne prepoznaje. To je daleko od sjaja i glamura svih onih žurki, ali upravo je Karavej, smatra Smit, razlog zbog kojeg Ficdžeraldov roman i dalje ima čitaoce.
"Možda nije stvar u šampanjcu i plesu – možda su to osećaji izgubljenosti, pitanja o tome gde se nalazimo i osećaj da se sve može srušiti u bilo kom trenutku – ono što Getsbiju daje smisao iz generacije u generaciju", navodi.
Vilijam Kejn, stručnjak za američku književnost i profesor engleskog jezika na Koledžu Velsli (Wellesley College), slaže se da je Nik ključan za razumevanje složenosti romana.
"Ficdžerald je razmatrao mogućnost da roman bude napisan u trećem licu, ali se na kraju odlučio za Nika Karaveja – naratora u prvom licu, koji će ispričati Getsbijevu priču i poslužiti kao posrednik između nas i Getsbija", objašnjava Kejn.
Moviestore Collection / Shutterstock Editorial / Profimedia
"Mi moramo da reagujemo na Getsbija i da ga razumemo, a pritom stalno imamo na umu da ga posmatramo kroz Nikovu vrlo specifičnu perspektivu i njegov ambivalentni odnos prema Getsbiju – odnos koji je istovremeno pun divljenja, ali i oštre kritike, pa čak u nekim trenucima i prezira", dodaje.
Kao i Smit, i Kejn se prvi put susreo s romanom kao student. Bila je to drugačija era — šezdesete godine — ali čak i tada se malo pažnje posvećivalo Niku. Kejn se, umesto toga, seća razgovora o simbolizmu — legendarnoj zelenoj svetlosti, na primer, i Getsbijevom čuvenom automobilu. To nas podseća da je, na neki način, obrazovni sistem podjednako kriv kao i popularna kultura za naša ograničena tumačenja ovog ključnog teksta.
Kejn ponovo čita roman svake dve do tri godine, ali često na njega misli i između čitanja — na primer, 2020. godine, kada je američki predsednik Bajden, prihvatajući demokratsku nominaciju na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji (DNC), govorio o pravu da se slede snovi o boljoj budućnosti. Američki san je, naravno, jedna od velikih tema Getsbija, i tema koja i dalje biva pogrešno shvaćena.
"Ficdžerald pokazuje da je taj san veoma moćan, ali da je za većinu Amerikanaca zaista teško ostvariv. On im daje velike nade, velike želje, i neverovatni su napori koje mnogi ulažu da bi ispunili te snove i te želje, ali taj san je nedostižan za mnoge, i mnogi previše žrtvuju pokušavajući da postignu veliki uspeh", ističe Kejn.
Među preprekama, Ficdžerald, čini se, sugeriše postojanje nepremostivih klasnih granica koje ni sav novac ne može da pređe.
Ovo gledište odjekuje i sa jednim raspoloženjem koje Kejn primećuje među svojim studentima — određenu "melanholiju" za američkim snom, osećaj pojačan rasnim i ekonomskim nejednakostima koje je pandemija dodatno produbila.
U nekim drugim aspektima, roman nije ostao podjednako bezvremen. Dok je Ficdžerald jasno pokazao svoje stavove ističući brutalnu ružnoću belog suprematizma Toma Bučanana, on je Afroamerikance u romanu više puta opisivao kao "bucks" (što je izraz sa rasnim konotacijama). Roman je frustrirajuć i iz feminističke perspektive: ženski likovi nemaju složenost ni samostalnost, već su posmatrani kroz prizmu muške želje. Međutim, sada je otvoren put za bezbroj kreativnih odgovora na ove zastarele i neprijatne aspekte. Nedavno objavljeni roman Džejn Krouter ažurira radnju u 21. vek i menja polove likova, tako da glavnu ulogu preuzima ženska verzija Džeja Getsbija, dok je Deni Bučanan muškarac.
"U impresivnoj meri, obnova pažnje koju je donelo isticanje autorskih prava i stogodišnjica pokazuje ne samo koliko je tekst Ficdžeraldovog romana relevantan i privlačan, već i koliko je oduvek bio živ. Ako ga pročitaš sa 27 godina, pronaći ćeš drugačiji roman nego kad si bio tinejdžer. Ako mu se vratiš sa 45, osećaćeš kao da čitaš potpuno drugu knjigu. Autorska prava nikada nisu uticala na snagu reči koje regulišu", piše BBC.
Komentari (0)