Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Martovske ide su prošle

Stara dosetka Gruča Marksa započinje pitanjem: Zašto ljudi imaju deset prstiju? Odgovor glasi: Da imaju manje ili više, propala bi industrija rukavica. Nije zahvalno analizirati humor, ali mehanizam ove dosetke počiva na obrtanju uzroka i posledice: Par rukavica ima deset prstiju zato što ljudi imaju deset prstiju, a ne obrnuto.

Čini mi se da sličan „nesporazum“ postoji u učitavanju viška smisla u izboru 15. marta kao termina za veliki studentski protestni skup u Beogradu. Naime, kad je krenula „sezona“ velikih protesta, njihovi termini su bili vezani za sam tragični termin pada nadstrešnice. Pošto je nadstrešnica pala 1. novembra 2024, prvo „tromesečje“ od te kataklizme palo je 1. februara ove godine. Zgodno se poklopilo da je bila subota, neradni dan, pa je ljudima bilo lakše i zgodnije da dođu na protest. Pošto nedelja, je li, ima sedam dana, silom matematike, uz pauzu od jedne subote, naredna subota je pala petnaestog februara. Tu se desila i božanstvena koincidencija da je bilo Sretenje. Pošto februar ima dvadeset i osam dana, naredna „parna“subota opet je pala na prvi datum u mesecu, odnosno na prvi mart. Istom logikom kao i u prethodnom mesecu, naredni protest je opet zakazan za subotu, odnosno za petnaesti mart.

Mart je verovatno mesec s najviše simboličkih godišnjica u novijoj srpskoj istoriji. U martu je godišnjica famoznog 9. marta 1991, možda i najvećih demonstracija u istoriji Srbije. Takođe, u martu su godišnjice smrti dva najamblematičnija srpska politička lidera s kraja dvadesetog i s početka dvadeset i prvog veka: Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Prvi je umro u pritvoru Haškog tribunala, dok je drugi bio žrtva atentata ljudi iz srpskih bezbedonosnih struktura koje su se plašile da i neki njihovi pripadnici ne završe u tom istom Hagu.

Nijedna od tih godišnjica, međutim, ne „pada“ tačno na 15. mart. Ja sam, kažem, ubeđen da su studenti izabrali taj datum samo zato jer on „pada“ u subotu. Ne mislim da je u izboru petnaestog bilo nekog traženja simbolike. Međutim, intelektualci, analitičari, novinski komentatori i sličan svet živi od prepoznavanja paterna i obrazaca, pa često traže simboliku i tamo gde ona nije unapred učitana. U kontekstu 15. marta, najefektnija , pa donekle i najduhovitija fora ticala se i tiče se tzv. Martovskih ida. Ako se ne varam, prva osoba koja je „potegla“ Martovske ide bila je Ljiljana Smajlović, ali posle nje je još barem pola tuceta komentatora ispisalo slične varijacije.

Ide su pojam iz kalendara antičkog Rima. To je bilo ime za petnaesti dan marta, maja, jula i oktobra, odnosno za trinaesti dan svih ostalih meseci. Na Martovske ide se tradicionalno održavala vojna parada, pošto je, je li, mesec dobio ime po Marsu, bogu rata. U anglosaksonskoj kulturi, a posredno i u celokupnoj zapadnoj, pa i globalnoj, Martovske ide je proslavio Vilijam Šekspir. Istorijsku činjenicu odnosno detalj iz Plutarha da je na Marovske ide ubijen Julije Cezar on je iskoristio kao zaplet svog genijalnog političko-tragičkog dramskog teksta. Otada, kako se kaže u jednom enciklopedijskom sažetku, Martovske ide služe kao izraz kojim se opisuje neka opasnost ili nevolja koja preti, a koja će se dogoditi u tačno određenom vremenu.

Umetničko-istorijske analogije znaju biti silno zavodljive, ali znaju odvesti i na krivi trag. Srbija je svoje Martovske ide, naime, već pretrpela. Srpske Martovske ide desile su se 2003. godine, kada je ubijen Zoran Đinđić. Srpske Martovske ide su prošle. To što se ubistvo desilo tri dana pre, odnosno što „tehnički“ nije palo na same Ide najmanje je važno. Istorija se, znamo, ne ponavlja, ali se rimuje, a ako se i ponavlja, da ostanemo kod literarnih klišeja, ponavlja se kao farsa.

Za farsu, travestiju i potpuni neukus ove godine se pobrinuo glumac Branislav Lečić. Ovaj glumac, nekadašnji ministar kulture, bivši LDP-ovac koji je za razliku od mnogih koji danas pokojnog premijera familijarno zovu Zoran, a da s njim nisu razmenili tri reči u životu, Đinđića dobro poznavao i s njim sarađivao, u Pionirskom parku je, pred takozvanim Studentima koji žele da uče i veteranima JSO, jedinice koja je Đinđiča ubila, izjavio kako bi Đinđić, da je živ, trenutno bio s njima baš tu, u Pionirskom parku. Teško je naći reči kojima bi se adekvatno opisala ove transgresija.

Vratimo se, međutim, na Martovske ide koje prizivaju opasnosti ili nevolje neodvojive od nasilja. Ono što je dobro je činjenica da nikom od glavnih političkih aktera u Srbiji nasilje danas ne odgovora. Studenti su to pokazali već toliko puta, a vlast zapravo i međunarodnu podršku i strane investicije, pa čak i famozni EXPO, može u kratkom roku da izgubi jedino u slučaju ozbiljne eskalacije nasilja. Otud je dobar i odgovoran potez poziv da se okupljeni u Pionirskom parku uoči 15. marta izmeste. U slučaju „bliskog susreta“ dve suprostavljene grupacije, bezbednost je teško osigurati, naročito zbog činjenice da i ako zaista glavnim srpskim političkim akterima nasilje ne odgovara, to ne znači da ne odgovara nekom drugom.

U jednom skorašnjem izvrsnom tekstu, Boris Buden je podsetio da su se verovatno najveće demostracije dosadašnjeg toka dvadeset i prvog veka desile jedne subote. O tom danu, Ijan Mekjuen je napisao roman „Subota“. Svima treba da je cilj da subota pred nama prođe kako treba. Ili, što bi u jednoj poodavnoj novogodišnjoj čestitci poručio Halid Bešlić: Veselo i oprezno.