Zašto se u Evropi ne koriste klima uređaji koliko i u Americi: Toplotni talasi stavljaju na ispit navike Evropljana

U letu kada radio nije izbacio nijedan nezaboravan hit, jedna tema uspela je da zadrži pažnju svih: problematičan odnos Evrope prema klima-uređajima.

Ova rasprava nije nova. Svakih nekoliko godina, kako temperature rastu, ponovo se otvara transatlantski jaz u navikama rashlađivanja, piše Euronews.

Ali ove godine postala je neuobičajeno žustra, zatežući kulturne veze između Evropljana i Amerikanaca gotovo koliko i Trampove carine ili neslaganja oko budućnosti Ukrajine.

Amerikanci, zbunjeni kako Evropljani mogu da žive bez stalnog hlađenja, branili su svoje voljene klime s istom strašću s kojom Italijani osuđuju tuđe pica-prelive ili Francuzi reaguju na pogrešno izgovaranje "la langue française".

Brojevi jasno pokazuju razliku: skoro 90 odsto američkih domaćinstava ima klima-uređaj, dok je u Evropi taj procenat oko 20 odsto, a u nekim zemljama znatno niži.

U Francuskoj je tema čak ušla u političku arenu, gde je liderka krajnje desnice Marin Le Pen pozvala na veliki plan izgradnje infrastrukture za klimatizaciju.

U međuvremenu, međunarodni mediji kao što su Financial Times i Wall Street Journal upozoravaju da sporo usvajanje tehnologije hlađenja u Evropi već košta ljudske živote.

Kritičari su otišli toliko daleko da okrive regulative EU (ili čak sam Zeleni dogovor) za to što Evropljani ostaju oznojeni.

Mit o zabrani klima-uređaja

Kao i većina stvari u EU, čak i klima-uređaji imaju svoj akronim. Briselski krugovi ne govore o "klimi" kao obični ljudi, već o HVAC sistemima — grejanje, ventilacija i klimatizacija.

Ali da li Brisel zaista mrzi klime?

Uprkos onome što neki kritičari sugerišu, EU nikada nije zabranila HVAC sisteme. Niti pravila drastično ograničavaju njihovu ugradnju.

Ono što EU reguliše jesu tipovi sistema koji su dozvoljeni, ograničavajući štetne rashladne gasove, zahtevajući veću efikasnost i postavljajući smernice za zgrade.

profimedia

 

Razlog je jednostavan: Evropa je obećala da će postati klimatski neutralna do 2050. godine. Ako bi se nekontrolisano povećao broj neefikasnih klima-uređaja, taj cilj bi bio nemoguć.

Dakle, Brisel nije protiv hlađenja, već želi da tehnologija bude usklađena s klimatskom politikom.

Šta je to F-gas?

Glavni deo ove politike je nedavno revidirana regulativa o F-gasovima, koja postepeno ukida hidrofluorougljenike (HFC), snažne gasove staklene bašte koji se koriste u mnogim tradicionalnim sistemima hlađenja, do 2050. godine.

Ovim pravilima proizvođači se podstiču da pređu na čistije alternative poput ugljen-dioksida i amonijaka.

Neki industrijski akteri tvrde da je to usporilo rast tržišta toplotnih pumpi, tehnologije koja obezbeđuje grejanje, hlađenje i toplu vodu.

Brisel odgovara da su pravi razlozi pad cena gasa, slabije subvencije i oprez potrošača, dok polaže nade u talas novih modela bez HFC-a koji već stižu na tržište.

Direktiva o ekodizajnu, još jedan deo slagalice, postavlja minimalne standarde efikasnosti. Time se praktično zabranjuju najmanje efikasni modeli i podstiču proizvođači na ekološki prihvatljivije dizajne.

Pravila su povezana s Direktivom o energetskim svojstvima zgrada, koja zahteva unapređenje zastarelog stambenog fonda u Evropi kroz bolju izolaciju i, naravno, zelenije sisteme grejanja i hlađenja.

Obe mere odražavaju isti princip: EU ne pokušava da "ubije" klime, već želi da budu održive.

Nacionalne specifičnosti...

Mnoga praktična pravila o klimatizaciji dolaze od država članica. Španija, Italija i Grčka, na primer, ograničavaju koliko nisko javne zgrade mogu da spuste temperaturu leti, često ne ispod 27°C.

Cilj je ušteda energije, posebno tokom kriza u snabdevanju. Neki istorijski centri gradova ograničavaju postavljanje spoljašnjih jedinica klima-uređaja iz estetskih razloga.

ATTILA KISBENEDEK / AFP / Profimedia

Postoje i ekološke brige: studije pokazuju da klima-uređaji mogu da podignu spoljašnju temperaturu u gustim urbanim sredinama za nekoliko stepeni, pogoršavajući tzv. "efekat toplotnog ostrva".

Ali ovo su izuzeci, a ne objašnjenje za generalno nizak nivo korišćenja klima-uređaja u Evropi.

Kulturni otpor

Ostatak priče leži u istoriji i kulturi. Južna Evropa gradila je gradove da podnesu vrućinu: debeli zidovi, zasenjeni prozori i raspored ulica koji maksimizira protok vazduha.

Zato i dominira bela boja na slikovitim horizontima mediteranskih mesta poput Santorinija u Grčkoj ili Viestea u Italiji: svetle površine odbijaju sunčevu svetlost i toplotu, pomažući da unutrašnjost ostane hladnija.

Tanjug/AP Photo/Petros Giannakouris

Na severu Evrope, pak, leta su nekada bila dovoljno blaga da hlađenje nije bilo potrebno.

Kada se klima pojavila u Evropi, smatrana je luksuzom ili čak zdravstvenim rizikom. Mnogi Evropljani i dalje veruju da izlaganje hladnom vazduhu može da izazove bolest, a stereotip da je klima za bogate i dalje postoji.

Energetsko pitanje

Tu je i pitanje novca. Evropska struja je znatno skuplja nego u SAD, a energetska kriza 2022. to je samo potvrdila.

Iako su se cene stabilizovale, dodatni trošak rada klima-uređaja i dalje je prepreka za mnoga domaćinstva.

Klime trenutno čine oko 0,6 odsto potrošnje električne energije domaćinstava u EU, ali taj udeo brzo raste.

Toplotni talasi u junu i julu 2025. podigli su dnevnu potražnju i do 14 odsto. Cene su skočile iznad 400 €/MWh u Nemačkoj i 470 €/MWh u Poljskoj, čak i dok je solarna energija dostizala rekorde.

Taj skok potražnje naglašava izazov: evropska mreža, već opterećena, mora da se pripremi za toplija leta i veće potrebe za hlađenjem.

Šta sledi?

Dakle, ne, Brisel ne mrzi klima-uređaje. Ali želi da obezbedi da tehnologija hlađenja bude u skladu s klimatskim i energetskim ciljevima Evrope.

Evropska komisija je uvek jasno stavljala do znanja da su države članice najbolje pozicionirane da odluče o konkretnim merama štednje energije.

Ali takođe priprema energetski sektor EU za eru sve češćih i intenzivnijih toplotnih talasa, fokusirajući se na skladištenje, međusobnu povezanost i otpornost mreže.

To ne isključuje specifične intervencije u sektoru na srednji rok, iako za sada ništa nije planirano.

Na kraju, nizak nivo korišćenja klima-uređaja u Evropi nije rezultat zabrana ili birokratskog neprijateljstva. To je pre mešavina kulture, troškova, tradicije i politike.

A kako leta postaju sve toplija, a toplotni talasi nova norma, taj balans će biti sve više na ispitu iz godine u godinu.